anchy

Pisac treba da piše da bi obradovao svog čitaoca, čitanje koje ne prestavlja zadovoljstvo i nije čitanje, Ako me knjiga ne zainteresuje, odmah je ostavljam. Ne povodim se za slavom pisca. Ne vidim da bi u ovakvom mom shvatanju nešto moglo biti loše, jer čitanje treba da prestavlja zadovoljstvo duha i saznanje nečeg novog. Ubeđena sam da književno delo može biti i umetnički vredno, ali i zanimljivo i razumljivo. A stvar i umeće pisca je da dotakne sva tri kvaliteta, naravno i ako pri pisanju misli i na svog čitaoca. Na današnjoj književnoj sceni sve vrvi od dela svakojake vrste. Kao da je sve puklo i nestao bilo kakav sigurnosni ventil i barometar kvaliteta. Književnost je jedna "velika biblija čovečanstva", a čitanje književnih dela je najbolji način da se čovek uzdigne, profini i oplemeni svoja osećanja, da odgaja svoj ukus. Prosečan čitalac bar kod nas uglavnom ne čita poeziju, osim tu i tamo neke “guslarske” ili “ folk „ pesnike. Svako u književnosti pa i ja kao čitalac imam pravo da tražim šta želim - istoriju, politiku, krimi priču, religiozne teme, bajku. Negde sam pročitala da su na Frankfurtskom sajmu knjiga izjavili da su se knjige iz različitih oblasti veoma slabo prodavale, izuzev “Harija Potera” i religijske literature. Šta to znači? To svakako, bar meni, pruža jedno nimalo ohrabrujuće saznanje, da književnost polako počinje da preuzima terapeutsku funkciju „ ispiranja mozga „ kao što televiziski mediji raznim „ španskim sapunicama“ stvaraju sliku jednog veštačkog društva. Zar čitanje “Hari Potera” i njemu sličnih književnih dela nije jedna književna „sapunica“ i ovakve knjige bi uporedila sa „ novokomponovanom folk muzikom imam utisak kao da su čitaoci ušla u mračnu komoru i iz nje nemogu da izađu vrteći se u lavirintu. Zar oni ne osećaju laku jezu čitajući omiljenu knjigu. Kamo sreće da se knjiga više kupuje i čita, manje bismo tapkali u mestu, a i naša kultura bi bila nepresušni izvor nadahnuća. Zato valjda i imamo sve manje umetnika. Na svu našu žalost današnji čovek i društvo zahvaljujući blagodetima savremenih dostignuća sve manje čita, zadovoljava se blic informacijama elektronskih medija, kao da je prošlo doba klasičnog sticanja znanja, putovanja u nepoznato i lepo, sve ređe je sresti nekog sa knjigom u ruci. Ovde je sve više bogatih, a sve manje onih koji čitaju knjige ili vole slike. Oni jesu obezbedili i sebe i svoje potomke, ali nisu i neće duhovno sazreti da bi dotakli kulturu. Materijalni boljitak je privid, ali duhovne vrednosti se ne kupuju, bojim se da ćemo ako se ovako nastavi da se živi u oskudici i gazi u sve dublju duhovnu bedu, smeće početi da hvata sve dublje korene. Kao da nemamo drugih interesa . Zato se često pitam zar izreka vrediš onoliko koliko si knjiga pročitao više ne vredi.