Lepota je vidljiva ali nedostizna i nezadrziva
Putevi lepote su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutak,ali svaki je poseban i neponovljiv.Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika.
Svi smo mi dospeli u ovozemaljusku bastu koja se zove zivot.Staze kojima hodamo su različite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se smejemo,patimo,bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...Krstarim mislima po bespucu vecem od svemir i ljudskog uma trazeci nesto sto mi pripada,nesto sto sam izgubila,ko zna gde i ko zna kada.Skoro je nemoguce pronaci tako malo ali tako vazno-kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neispitanih zelja.Nikada se jednom prezivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba biti odlucan u svakom trnutku tokom svog celog,kratkog i nesavrsenog zivota,zudeti i ceznuti za lepim i neuhvatljivim.Razliciti pojmovi, isprepleteni i stavljeni u cenar jedne neraskidive opne.Oni su deo naseg zivota.Nekad ni sama nisam sigurna sta je san a sta su moja razmisljanja...Sanjam da letim daleko,do zenice Sunca i tada vidim sve.Razmisljam o nebu,oblaku, zvezdama,ljubavi, smehu, o velikom i malom...A tek onda shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze.Mogu ali samo na tren.U san.Onda gledam u nebo,gledam u zvezde,u Mesec.Ovaj trenutak je stvarnost,zar ne...?Gledam ispred sebe cvrsto resena da i budna sanjam.Sve one iste i lepe stvari.Uprkos svim preprekama jurim hitro dalje u nadi da cu dotaci nedostizno.Jurim za lepotom,za najrumenijim ruzicama,za najsjajnijim suncem,najbeljim snegom,najispunjenijim snom, za slavom...Posedovati tu lepotu znaci biti dostojan i osvoiti je,biti odabran,pocastvovan.Danas je sve leprsavo i lepo,ususkani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva,a sutra...Šok...Ugledamo onu stranu stvarnosti,onu stranu zivota koju juce nismo poznvali,svi lepi trenutci ispare a u nama ostane jedino osecaj gorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge...
Evo,cekam zoru,cekam novo radjanje Sunca kao da je prvi put.Ja cu ga docekati sa osmehom na licu.Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem.Sutra moj zivot kao da ponovo pocinje.
BESKRAJNI PLAVI KRUG I U NJEMU ZVEZDA
Istorija je ona snaga koja je balkanske narode lišila zajedničke svesti i osećanja da pripadaju jednom i jedinstvenom svetu. Istorija ih je naučila mržnji i netrpeljivosti, ali ih je mržnja uputila i na sporazumevanje. Crnjanski izrazit je tumač duhovnog raskola. Žrtva sudbine, njegov lirski junak je umorni ratnik i razočarani sanjar, pojedinac i čitav narod, pokrenuti sa svoje postojbine u potrazi za srećom. S druge strane, vizija drugog sveta, velike pravoslavne Rusije, u koju bi srpski graničari hteli da se isele kada im istekne služba u austrijskoj vojsci, može se razumeti i kao apsurd jednog naroda bez otadžbine, kome i Istok i Zapad priznaju samo ono što mu uzimaju: junaštvo, krv i postojanost. Seobe su izraz tipične balkanske nostalgije za drugim, koja se meša sa strahom od tuđeg; lude spremnosti da se lako krene na put, a posle dugo pati u tuđini. Seobe su hrišćanski graničari iz predgrađa prosvećenog Zapada, izgnanici koji su napustili svoju zemlju, svoje korene, i pokušali da negde drugde pronađu svoje „srećne prostore”, svoj plavi krug sa zvezdom. Seobe su svedočanstvo naše prošlosti i sadašnjosti i nažalost, verovatno naše budućnosti. One su aktuelno jer naše seobe i naše nestajanje i dalje traju. I sama bi otišla u beli svet zbog haosa koji nam se dešavao. Odoše i ne ostade za njima ništa. Ništa. Dan i noć, proticala je široka, ustajala reka. Ode Vuk Isakovič, ali za njim ode i Fruška gora. Odlasci i seobe načiniše ih mutnima i prolaznima, kao dim, posle bitaka. Zar nam se nešto slično nedešava i danas? Tumarali su, pili su, spavali su, da bi najposle trčećim korakom poginuli zakoračivši u prazninu, u tuđoj vojsci i za tuđ račun. Zar sudbina Crnjanskog nije sudbina njegovih Isakoviča, koji su napustili svoju zemlju nadajući se brzom povratku, Ratovao je bog te pita gde i nizašta. Oseti da ga je zena ostavila sa nejakom, bolesnom decom. Zagledan u vojnike, shvati da za njih ne mare, da ih varaju, da ih teraju po svetu kao stoku i da ih kolju. Da im daju zastave, da ih kite perjem i da ih prebrojavaju, zive i mrtve, kao konje i fiseke. Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje bese stigao, uvidevši da mu je zivot prošao i da ga vise popraviti ne moze, kao ni nisku sudbina svih tih, koji su pošli sa njim i koji će ili izginuti, ili se vratiti tamo u blato, zatvora se krug lutanja i opet si na početku, a onda, voljom nekog vojvode do godina bezumlja. A onaj ko nije sa Balkana ne može to da shvati ni povratak korenima i našu tvrdoglavost. Oni misle da smo mi narod koji može samo da ubija i biva ubijen, misle da je još uvek vreme Vuka Isakoviča, a zaboravljaju ili neće da znaju za sve lepe stvari, koje su Evropi darovali Grci, Srbi ,Sloveni.
Budimo se iz košmarnog sna, kao da trljamo oči i polako dolazimo sebi i kažemo naglas, Ono smo, što su nam bili dedovi i što su nas oni i vreme naučili.
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.