BEZ RASTANKA NEBI SMO ZNALI KOLIKO SU NAM DRAGI
Na kraju sam ove moje zadnje školske godine u Petrovačkoj gimnaziji. Odlazim zauvek, više se nikada neću vratiti, nikada više neću sesti u četvrtu klupu u redu od vrata, biće prazna i puna mojih emocija i uspomena. Više nikada nećemo moći zafrkavati Batu (prof. fizike). Nikada više neću biti na času prof. Duleta iz filozofije, nikada neću viditi profesorku Budu kako gleda u plafon dok mi odgovaramo. Više nikada nijednom nam neće reći "Čas je počeo " Esad na času fizičkog. Neću imati Branku našu razrednu, najbolju razrednu koju su nam mogli dodeliti. Više nikada nećemo imati Slađu, da nas "uči" ruski. Nećemo je više moći pozdravljati sa “здраствуј” profesorka, nikada. Kraj je. Danas smo zadnji put odgovara hemiju kod Olgice. Došlo mi je da zaplačem, tamo pred svima. Gotovo nisam mogla obuzdati osećanja , suze nisam pustila, čuvam ih za zadnji dan, za zadnji čas, za sutra. Nisam mislila da će mi ova škola toliko nedostajati, a još iz nje otišla nisam. I nisam nikada razmišljala da će mi ovo društvo iz razreda nedostajati, čak i oni koji su me najviše nervirali, nedostajaće mi. A još otišla nisam, još se završilo nije, a kraj je tako blizu. Nedostajaćeš mi Skuri i ti Ampere i vaše laži. Nedostajaće mi Maja i Rada, Zdravka i Ana, I sve one gluposti koje smo znali izvaljivati. Nedostajće mi Gajićka i Daca Štreberka, nedostajat će mi Maca, nedostajće mi i osobe iz četvrtog dva. Kaćo tu mislim na tebe i tvoju frendicu, Mateu. Ma sve koje sam poznavala nedostajće mi.Kada sam pošla u gimnaziju bila sam srećna što sam upoznala nove drugove a sada kada sam na kraju staze duge 4 godine,žalim za svim tim što smo zajedno tražili.Čak su mi I neki profesori koje sam uporedjivala sa najgorim stvarima na ovome svetu postali dragi I osećam u srcu tugu što odlazim od njih. Sve te krvopije,vampire,baksuzi I proždrljivci koji su mi svih ovih godina punili glavu svakojakim formulama,teoremama I mnogim drugim stvarima,nedostajace mi jednoga dana.Plačem, plakaću i sutra, jer neponovljiv je to razred, neponovljiva je to generacija, meni najbolja i najdraža. Često se pitam da li to ludim? Na početku školovanja želela sam da pobegnem iz škole I svega što se u njoj nalazi,a sada kada to treba da uradim ja žalim za njom.Htela bih nazat,ali znam da je to nemoguće. Nedostaja će mi prepisivanja i muvanja ispod klupe, nedostajaće mi zvono za kraj časa, sva ludiranja na eskurzijama. A još otišla nisam, još se završilo nije. Znam mnogo ljudi će proci kroz moj zivot. Ali samo PRAVI PRIJATELJI će ostati u mom srcu a to su moji profesori i vi iz mog nezaboravno četvrog tri.Dok život teče osećam da deo mene odlazi na dug put po valovitoj reci čiji je kraj negde daleko.Kreće jedan brod iz luke I plovi prema horizontu prevozeći generaciju 2007. I na kraju šta mogu reći:Zbogom drage uspomene,zbogom dragi prijatelji,zbogom moje IV-3
1 Komentari |
0 Trekbekovi