Sedam dana padala je kiša. Ti dani behu magleni, a tmasti oblaci nisko su se vukli koritom Mlave. Kiša je uporno curila kroz maglu pa je izgledalo da ističe iz drvlja i kamenja. Ali se ja neusuđujem da izađem, Vlažno je, hladno i samotno. Nigde radosti, ni smeška, ni utehe. Jedan od onih dana, kad se sva tuga, ćuškana po ćoškovima, sakuplja i preplavljuje. Čovek bi da, poput izgubljenog deteta, bespomoćno plače.Strahujući da bi mi se mogli nasmejati. Zato se smejem sam sebi .Aman sedi, upali mozak, pa sama razmisli sta zelis, ne mogu ti drugi reci sta zelis i sta treba da radis, drugi ti samo mogu reci sta ne treba. Ako neko nece da bude sa tobom , posebno u tim godinama, pusti ga, ima ih koliko hoces... Moraću jos mnogo knjiga procitati, mnogo suza proliti, mnogo kilometara zivotnog puta preci dok odrastem i zasita shvatim sta je u zivotu bitno i sta znaci voleti...Tagore je napisao : Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati. Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju sali. Zastrašujući obim opusa od pedesetak zbirki stihova, 12 proznih knjiga, četrdesetak drama i mnoštvo pesama, pripovedaka i eseja koje nije stigao da priredi za objavljivanje, doprineo je pored ostalog da Tagora za života širom Indije bude doslovno tretiran kao – bog. Od te uloge nije bežao, u njoj je svakako nesvesno uživao, ali je nije podsticao. Tagora nije najveći indijski pesnik, ni mislilac, ni esejist, ali je ovaj aristokrata duha „najmarkantnija ličnost ne samo bengalske nego i celokupne indijske moderne književnosti“. I, kao dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913, u svetu najpoznatiji indijski pisac. Jedan je od onih ljudi koji se u svetskim okvirima isuviše retko javljaju, Sa njim se po prvi put stvara istinita sinteza Istoka i Zapada i priznat je na obe strane zbog svojih univerzalnih vrednosti. Opus mu je raznovrstan i ogroman. Bio je književnik, mislilac, reformator, muzičar, slikar, pedagog, ali i često osuđivan od ortodoksnih Indusa. I tako neshvaćen u svojoj zemlji, Tagore je ipak bio njen glas, njen izraz i najaktivniji član njene kulturne renesanse. Kad je bogatstvu dodao i slavu, osnovao je 1921. Sveindijski univerzitet u Bengalu, gde je predavao. Danas je čak teško shvatiti i prihvatiti, a pogotovo dočarati na neminovnom „bratstvu i jednakosti svih ljudi“ koliko je ta ljudska gromada štrčala među stotinama miliona Indijaca. Možda samo ako se uporedi sa Tolstojevim uticajem u Rusiji, ali bojim se da i to nebi bilo dovoljno. Tagore je u Indiji bio – bog., zaista je predstavljao poluboga. Od te uloge nije bežao, ako nije preterano reći čak i da ju je podsticao, a u njoj je svakako i nesvesno uživao. Narod je verovao da je on veći slikar nego pesnik, što je možda i bio, a njegovi autoportreti redovno pokazuju čoveka plemenitih crta lica, nalik na proroka, sa mnogo radoznalosti, dobronamernosti i idealizma u očima. Svi koji su ga pamtili govorili su i o urođenom bogatstvu i snazi Tagorine ličnosti, o aristokratskom i rafiniranom duhu, o njegovim mogućnostima koje su se uvek činile beskonačnim, Kao književnik, Tagore je bio neobično plodan i opus mu je zaista zastrašujućeg obima. Pisao je pesme, drame, sve vrste eseja, novele, romane, pa i naučne studije. Da bi napravio svoje životno delo Tagore se snabdeo svestranom kulturom, evropskom i indijskom, koju je proširivao i koja je sazrevala putovanjima u inostranstvo i studijama u Londonu. U mladosti je dosta putovao svojom zemljom, sa ocem je bio čak i na Himalajima. Počeo je da piše još dok je bio prilično mlad, a oprobao se i u prozi i u poeziji, lirici i dramama. Uz opise života običnih ljudi iz njegove zemlje, bavio se i književnom kritikom, filozofijom i sociologijom. U jednom periodu je napravio pauzu u svojim mnogim aktivnostima, jer je osetio obavezu da u skladu sa starom praksom svog naroda jedan period svog života posveti razmišljanju u samoći, ploveći brodom na svetoj reci Gang. Kad se vratio normalnom životu, njegov ugled čoveka rafinirane mudrosti i umerene pobožnosti rastao je iz dana u dan. Što se tiče forme i sadržine,Tagore zastupa mišljenje da je ,,pravi princip umetnosti princip jedinstva,,.Ova formulacija i ako široka i opširnog karaktera,osobito kad imamo na umu sve što je Tagore o poeziji rekao i samu prirodu njegove poezije dovoljno jasno otkriva njegovo humanističko shvatanje zadatka umetnosti.Kao takvo,ono se u suštini ne razlikuje od tradicionalnih indijskih shvatanja.Ali humanističko shvatanje zadataka umetnosti nije karakteristično samo za Indiju nego i za druge istočne zemlje. Naravno,sadržina i smisao humanizma u raznim zemljama i epohama nisu istog karaktera kao ni shvatanje istine i lepote.Tagorov humanizam penje se iznad verskih, rasnih, klasnih i nacionalnih razlika do bratstva svih ljudi.
Od trenutka kada je nastao, od trenutka kada je postao svestan i sposoban da misli, radi i stvara, čovek je počeo da se pita: Šta je to život? Zašto postoji svet i stvarnost i šta on predstavlja u beskrajnom prostoru da li smo mi na ovoj planteti slučajno ili nama upravlja neka nevidljiva, svemoćna kosmička ili božanska sila. Svesni smo toga da smo na putu traženja sebe, svoje suštine, smisla života i postojanja, stojimo pred velikim vratima u nadi da će se ona otvoriti i podariti nam bolju budućnost. Pred nama se nalaze putevi, oni su različiti. Neki su lakši, neki su teži, neki vode u stramputicu, raskrsnica je mnogo a opet treba izabrati onu pravu. Ovom problematikom pozabavio se i Ivo Andrić u svom romanu „Na Drini ćuprija“ rekavši:„Život je neshvatljivo čudo ali ipak traje kao na Drini ćuprija „ Ovaj roman je specifičan po tome što ulogu junaka u njemu ima most. Most je središte mnogih zbivanja i ljudskih sudbina kroz vekove, nešto nadlično i svevremeno. Tu most kao vezivni motiv objedinjuje opšte i pojedinačno, istorijsko i mitsko, lokalno i mnogo vekovno. Ovo delo ima istorijsku temu danak u krvi. Kada su Turci u 16. veku kupili danak u krvi poveli su jednog dečaka. Na mestu gde je sazidan most, reka ga je razdvojila od majke koja je izbezumljena od plača stajala na desnoj obali. Drugo što je Andrić hteo da pokaže u ovoj istorijskoj temi je težak život srpskog i hrišćanskog nadora pod osmanlijskom vlašću, da istakne brutalnost i varvarski karakter azijske upravljačke logike, koja je uzimala ne samo materijalna dobra nego i decu. Od njih su pravili surove osvajače, usmeravajući ih protiv svoje zemlje. Jedan od takvih dečaka koji je odveden u Carigrad je Mehmed Paša Sokolović, pod čijom je diktaturom i sagradjen Višegradski most. Most u romanu nalaze i drugi istorijski dogadjaji, Balkanski ratovi i aneksija Bosne. Andrić ih u delo uvodi da bi pokazao da je ma koliko bilo dramatično, značajno i sudbonosno za odredjen prostor ili pojedince prolazno. Od svega je trajao jedino most, pa je i most centralni simbol koji se iskazuje Andrićeva poruka i na kome se zaniva značenje romana u celini. Most svojom vezanošću za tudje sudbine nameće misao o prolaznosti života sa jedne strane i večnosti lepih i krasnih gradjevina sa druge strane. U jednom delu romana Andrić je rekao: „Životr je neshvatljivo čudo koje se neprestano troši i osipa a ipak večno traje kao na Drini ćuprija“. Uporedjujući ovu trajnu stranu života sa mostom, Andrić je trajnost lepe i korisne gradjevine stavio nasuprot trošnosti i prolaznosti života. Most u delu prerasta u metaforu čija se višesmišljenost odmah uočava. Most je simbol trajanja, izraz oblikovane materijalne lepote, velike privlačnosti, objekt koji povezuje i u sebi osim estetskog ima i etički smisao i jedno filozofsko shvatanje života sadržano u iskazu da svi umiru samo jednom a veliki ljudi po dva puta. Jedanpujt kada nestanu sa zemlje a drugi put kada propadne njihova zadužbila.
Od trenutka kada je nastao, i trenutka kada je postao svestan i sposoban da misli, radi i stvara, čovek je počeo da se pita: Šta je to život? Zašto postoji svet i šta on predstavlja u beskrajnom prostoru, da li smo mi na ovoj planteti slučajno ili nama upravlja neka nevidljiva, svemoćna kosmička ili božanska sila. Svesna toga da sam na putu traženja sebe, svoje suštine, smisla života i postojanja, stojim pred velikim vratima u nadi da će se ona otvoriti i podariti mi bolju budućnost, ta budućnost je moja sudbina i život. Mladom čoveku na vratima života nije uvek lako da se izbori sa svim tim pritiscima i izazovima. Od kada sam se rodila vaspitavana sam u duhu pravde, humanosti i hršćanstva. Ali pre svega pokretač svih mojih nadanja i htenja, radosti i sreće življenja je ljubav. Ljubav porodice, ljubav voljene osobe, ljubav okoline. Ljubav je naravno osnova pokretanja zajdenickih misli ciljeva i planiranja u sledece korake života. I onaj ko pronađe ljubav, uživa u savršenoj i trajnoj sreći, koju vrijeme ne može promeniti, udaljenost ne može ukoloniti, materijalno stnje nemože uništiti. Iznenada kao da ti život postaje lak i prost do radosti, a smrt smešna i najveća laž kojom je čovek uplašen, Često kažu da je nekome život maćeha, pružite mu nesto ljudsko, pružite mu ruku podrške, pružite mu ljubav i verujte - zivot će mu zbog tog bar na tren, na sat, na dan, na dva biti majka. Na žalost, čovjek se uči na svojim greškama, ali iz njih treba izvući pouke, i iste te greške ne ponavljati opet. Da, tu sam recenicu million puta čula u zivotu – ako ne million, onda bar pola miliona. Kažu, nakon najtamnije noći uvijek zasja najsjanije sunce, onda kad se najmanje nadaš, desiće se ljubav i opet ćeš imati onaj sjaj u očima koji te pokreće ka dobrom i plemenitom, osetićeš treperenje u stomaku i snagu ptice da poletiš, treba dopusti da budeš voljen i voliš nekog. Jer Ljubav je poput biljke koju moraš redovno zalivati i negovati ukoliko želiš da dugo živi, i kada je nema i kada nestane, smej se, ustaj posle pada i koračaj, idi, koračaj dalje i polako, polako počeće da se ponovo rađa.
Pisac treba da piše da bi obradovao svog čitaoca, čitanje koje ne prestavlja zadovoljstvo i nije čitanje, Ako me knjiga ne zainteresuje, odmah je ostavljam. Ne povodim se za slavom pisca. Ne vidim da bi u ovakvom mom shvatanju nešto moglo biti loše, jer čitanje treba da prestavlja zadovoljstvo duha i saznanje nečeg novog. Ubeđena sam da književno delo može biti i umetnički vredno, ali i zanimljivo i razumljivo. A stvar i umeće pisca je da dotakne sva tri kvaliteta, naravno i ako pri pisanju misli i na svog čitaoca. Na današnjoj književnoj sceni sve vrvi od dela svakojake vrste. Kao da je sve puklo i nestao bilo kakav sigurnosni ventil i barometar kvaliteta. Književnost je jedna "velika biblija čovečanstva", a čitanje književnih dela je najbolji način da se čovek uzdigne, profini i oplemeni svoja osećanja, da odgaja svoj ukus. Prosečan čitalac bar kod nas uglavnom ne čita poeziju, osim tu i tamo neke “guslarske” ili “ folk „ pesnike. Svako u književnosti pa i ja kao čitalac imam pravo da tražim šta želim - istoriju, politiku, krimi priču, religiozne teme, bajku. Negde sam pročitala da su na Frankfurtskom sajmu knjiga izjavili da su se knjige iz različitih oblasti veoma slabo prodavale, izuzev “Harija Potera” i religijske literature. Šta to znači? To svakako, bar meni, pruža jedno nimalo ohrabrujuće saznanje, da književnost polako počinje da preuzima terapeutsku funkciju „ ispiranja mozga „ kao što televiziski mediji raznim „ španskim sapunicama“ stvaraju sliku jednog veštačkog društva. Zar čitanje “Hari Potera” i njemu sličnih književnih dela nije jedna književna „sapunica“ i ovakve knjige bi uporedila sa „ novokomponovanom folk muzikom imam utisak kao da su čitaoci ušla u mračnu komoru i iz nje nemogu da izađu vrteći se u lavirintu. Zar oni ne osećaju laku jezu čitajući omiljenu knjigu. Kamo sreće da se knjiga više kupuje i čita, manje bismo tapkali u mestu, a i naša kultura bi bila nepresušni izvor nadahnuća. Zato valjda i imamo sve manje umetnika. Na svu našu žalost današnji čovek i društvo zahvaljujući blagodetima savremenih dostignuća sve manje čita, zadovoljava se blic informacijama elektronskih medija, kao da je prošlo doba klasičnog sticanja znanja, putovanja u nepoznato i lepo, sve ređe je sresti nekog sa knjigom u ruci. Ovde je sve više bogatih, a sve manje onih koji čitaju knjige ili vole slike. Oni jesu obezbedili i sebe i svoje potomke, ali nisu i neće duhovno sazreti da bi dotakli kulturu. Materijalni boljitak je privid, ali duhovne vrednosti se ne kupuju, bojim se da ćemo ako se ovako nastavi da se živi u oskudici i gazi u sve dublju duhovnu bedu, smeće početi da hvata sve dublje korene. Kao da nemamo drugih interesa . Zato se često pitam zar izreka vrediš onoliko koliko si knjiga pročitao više ne vredi.