anchy

Dugo sam razmisljala o cemu da pisem,pa sam se setila maturskog iz srpskog i rešila da ponovo napišem tu temu. OVAKO: Uvek treba verovati da postoji nade Suze,bol,jadTo je ono sto ostaje za sva vremena u dubini duse.Zasto,zasto ljudi ne shvate jedanput za svagda da njihovi zivoti prolaze ratujuci i stvarajuci istoriju bola i jada.Mislim da je doslo vreme da razmislimo i nateramo druge da razmisle o lepom danas i boljem sutra.Zivimo u vremeni punom ratova,mrznje medju ljudima,Vremenu civilizacije i medjusobnog sukoba religija.Svega toga je bilo i u proslosti kada ja nisam ni npostojala,kada su ziveli moji preci boreci se da nama ostave miraqn zivot i obezbede nam bolju buducost.Ali sve se to desava i sadea u mom vremenu,strepim od swame pomisli da ce se to desavati i kasnije kada ne bude mene,kada bude postojala neka druga ’’ja’’na nekom drugom mestu,u nekom drugom vremenu.Molim vas cujte moje reci,nedajte da reke suza preplave nasu zemlju,nasu predivnu Srbiju,nedajte da bol zavlada nasim srcima.Citajuci jednu pesmu nepoznate autorke zapamtila sam njen zavrsetak:’’Mnogi ce ginuti i iza sebe ostavice krvavi boj’’Suza joj je kanula niz lice,jer vidi,jer zna da vise nista ne pripada njoj.Dugo sam plakala nad ovom pesmom i nad sudbinom junakinje koja se pominje u njoj.Shvatila sam da je to cista realnost pretocena u niz lepo slozenih stihova i da je ta junakinja u stvari olicenje mene same u ovom vremenu kakvo je sada.Pitam se da li ovako mora biti?Zar ne postoji drugi nacin za resavanje spornih pitanja?Reci,sta je sa recima?Tako mnogo modernih stvari a tako malo reci,njihova velicina,snaga dobrota i dogovor su potpuno zanemareni. O recima ucimo u skoli, a velikim politicarima jendini nacin sklapanja ugovora i resavanja finansijskih problema su ratovi. Podsetimo se sta je bilo 24.marta 1999. Jedan od prvih prolecnih dana, umoran tonuo je u mirnom moru zalaska sunca boje zrele pomorandje, nisam ni slutila da se tako neka lepa slika moze pretvoriti u stravican kosmar. Od jednom, se spustilo jezivo vece koje je izgledalo strasno, kao nikada do tada. Ulicom je harala gusta magla, svuda je bio mrak, sve je obuzeo neki strah, jeza, uzas... Svi su bili u svojim domovima isčekivajući ono najgore... Često sam gledala slike sa ratišta u Hrvatskoj od kojih se krv ledi i zastaje dah i uvek sam mislila da se to nama nikada neće desiti, mi smo samo malo zrnce peska na ovome svetu. Mislila sam da je to samo prolazni ružni san, ali me je zvuk zavijanja sirena i buka avionskih motora trgla iz stravičnog košmara i dovela na javu. Medjutim, i to smo preživeli jer smo verovali da uvek ima nade, ali ožiljci ostaju, ožiljci koji imaju definitivan karakter u duši. Ceo svet je sada opterećen krajem veka, jedino se mi Srbi približavamo početku. Ne samo što idemo unazad, nego kao da nismo ni bili u stolcću koje se završilo.Dvadesteti vek bio je buran u našoj istoriji. Započeo oslobodjenjem i pobedama a završio se ropstvirma i porazima, pun ratova. Možda bi ponovo trebalo pročitati neku od lekcija o golgoti srpske vojske i stanovništva na albanskim granicama i kasnije u Grčkoj pa se potpuno šokirati slabošću utisaka i šturošću istine koju ostavljaju. I dok slušam kako u Srbiji dolazi do novog zaokreta prema Evropi za razliku od bliske prošlosti ju kojoj je glavnu ulogu igrao ruski uticaj, sada prvenstveno zadobijaju zapadno-evropske ideje. Misli mi se po ko zna koji put vraćaju na Kosovo, toj živoj rani naše istorije koja nikako da zaceli. Zamišljam sebe da sam tamo negde i te 1989. na parastosu šesto godina od Kosovskog boja. I dok stgojim na korak od spomenika palih na Gazimestanu, na Vidovdan moleći se zajedno s uvaženim ličnostima i običnim ljudima koji su se tu okupili, setih se nikoliko stihova Milana Rakića ’’Na Gazimestanu’’ ’’ Danas nama kažu, deci ovog veka da smo nedostojni istorije naše, danas je zahvatila zapadnjačka reka i da nam se duše opasnosti plaše’’. Da li mi se to javlja predskazanje neke nove bitke, srpska istorija nikad dobro shvaćena uvek podučava da je budućnost nesigurna, da su čovekovi prijatelji nesavršeni i da nijedan cilj nikad nije potpuno pravedan, to je opstanak zasnovan na jedinstvenom i zdravom oprezu prema onima koji su branili stav kakav nikad ne može postojati i zalagali se za upotrebu svih sredstava da se do njega dodje. A neko reče: ’’ istorija se ponavlja’’. I zar će niki novi Rakić prožet osećajem opšte euforije prolivati suze bola nad tudjim nesrećama i neiscrpnom našom bedom. Da li to znači odbacivanje naših dostignuća ili okretanje prema realnim izgledima da nam budućnost okrene ledja jer nismo mogli da pobedimo prošlost. Šta više, mudri srpski pojedinci uvek su se čuvali iskušenja da odbace podredjenost načinu na koji funkcioniše svet i opet isto. Zar da dozvolimo da iščezne vekovima stara srpska kolevka zato su je suzbijali drugi koji su nas izdali i obeščastili na očigled celog sveta. Razmišljam kako nam nedostaje način razmiščjanja Miloša Obrenovića, shvatio je da mora da stavi turban ako hoće da razgovara sa sultanom. A plaši me to, dali Albanci to sada razumeju, postoji opasnost da svet ne dozvoli da se njegovi srpski sinovi i kćeri vrate na svoju zemlju, u svoju kolevku. Ako bude tako onda će se uspostaviti da je preduslov novog Kosova zločin ubijanja srpskih svetinja i istorije. Medjutim, uvek treba verovati da postoji nada. Jedina misao koja mi dolazi je da ubedimo naše narode da budućnost leži u toleranciji. Ako oba mala naroda ne uspeju da odbace tumačenje naše prošlosti, reke krvi će i dalje teći, poraz će biti osiguran, a krivica urezana na našim čelima i pomisao: ’’ a naša deca ’’. Kako se usudjujemo da im zaveštamo takvo nasledstvo. Kosovo je ’’mit’’ ili ’’svetinja Srba’’? Jedino i zauvek treba da bude jasno svima za juče, danas i sutra. Srpski narod nema skuplje reči od reči Kosovo, ni dragocenije stvarnosti ni veće svetinje. A oduzeti jednom narodu pamćenje znači ubiti ga i fuhovno uništiti. To treba da zna svako pa i naši vekovni susedi Albanci. Nijw Lko živeti u ovom teškom vremenu. Uhvaćeni u mrežu sopstvenog nezadovoljstva i neostvarenih ambicija soju nagomilanu negativnu enegiju pretaču u neverovatan jaz izmedju istine i nepravde, izmedju života i politike. Politika i borba za vlast glavni su uzroci mržnje medju ljudima. Najmanje krivi nadjosmo se na meti pobune razapeti u prostranstvima svemira spokojni i mirni. Naše beskrajno čiste duše i veliko inutrašnje bogastvo osvetliše nam pud dostojanstvenog trajanja, dok nam kroz svest prolazi Hristova rečenica ’’Oprosti im bože, ne znaju šta rade’’. Pitam se zbog čega da im oprostimo jer su oni za sve krivi. Srbi žive u ovom novom veku hteli to drugi ili ne. U tom stoleću mora biti mesta za lepotu i kulturu. U tom stoležu i mi moramo pokazati svoju bolju stranu. Da bi smo znali koja je moramo je sagledati. Mi deca ovog veka ako znako i za kakvu odgovornost, morali bi smo se obračunati sa sobom. Ne medjusobno to se već deslilo sramno i tragično. U ovom milenijumu i mi moramo pokazati svoju stranu razuma, tolerancije, ljubavi i pameti ili nas u narednom neće biti. Upravo tkao jer se pojedinosti istorije mogu obrnuti samo ako se predupredi njeno ponavljanje. Kucniu je zadnji čas kada treba ujediniti snage u odbrani nastavljanja zivota. Mi postajemo ratnici mira i glasnici nove etape čovečanstva. Mi smo pesnici svetlosti a svetlos je put koji nas vodi na sabor sa kojeg niko nesme odusti. Čovečanstvo preživljava vremena koja će biti od presudne važnosti za njegov opstanak. Zar da opet ovom zemljom teče krv, zar da opet majke plačući ispraćaju decu u krvavi boj, zar nam je sudjeno da Kosovo bude bol, radost i tuga, naša živa rana koja nikada da zaceli. Medjutim, uvek ima nade za bolje sutra. Zato živim za vreme u kome ću ja moći da ispoljim svoja mišljenja a ne budem odbačena, vreme u kome ću moći da prostrem beli tepih dobrote i svega što je sveto a da to ne bude isprljano. Vreme, tako velika a tako mala stvar. Da mala, sitna sve dok se ne obavije u belo i tako ne bude za dalja pokoljenja. Ali u meni još tinja nada da postoji mogućnost da se ovo vreme zla popravi. Da bi se pojavio zračak svetlosti na kraju tunela dugog više stotina godina na čijem putu su ginuli naši preci obezbedjujmući nama bolju budućnost, u nada da će ovaj svet uprkos svemu sačuvati onu tananu, nežnu toplinu odrastanja za buduća pokolenja, moja poruk je: Dragi ljudi, posadite ljiljane u vaša srca, obavijte svoj život maštom i snovima, sačuvajte osmehe a pogled uperite u plavetnilo budućnosti. Ovo vreme čuda će prestati, velika ljudska srca će ostati netaknuta. Ne dozvolite da Vaše nevine duše zlobom i mržnjom zatruju drugi. Radujte se suncu i kapima rose, volite beskrajno sve ono što se život zove i verujte da uvek postoji nade. Jer ništa nije tako večno, postojano, svaki otkucaj srca zadaje nam novu ranu i život bi značio večno umiranje kada nade nebi bilo.