anchy

BESKRAJNI PLAVI KRUG I U NJEMU ZVEZDA Istorija je ona snaga koja je balkanske narode lišila zajedničke svesti i osećanja da pripadaju jednom i jedinstvenom svetu. Istorija ih je naučila mržnji i netrpeljivosti, ali ih je mržnja uputila i na sporazumevanje. Crnjanski izrazit je tumač duhovnog raskola. Žrtva sudbine, njegov lirski junak je umorni ratnik i razočarani sanjar, pojedinac i čitav narod, pokrenuti sa svoje postojbine u potrazi za srećom. S druge strane, vizija drugog sveta, velike pravoslavne Rusije, u koju bi srpski graničari hteli da se isele kada im istekne služba u austrijskoj vojsci, može se razumeti i kao apsurd jednog naroda bez otadžbine, kome i Istok i Zapad priznaju samo ono što mu uzimaju: junaštvo, krv i postojanost. Seobe su izraz tipične balkanske nostalgije za drugim, koja se meša sa strahom od tuđeg; lude spremnosti da se lako krene na put, a posle dugo pati u tuđini. Seobe su hrišćanski graničari iz predgrađa prosvećenog Zapada, izgnanici koji su napustili svoju zemlju, svoje korene, i pokušali da negde drugde pronađu svoje „srećne prostore”, svoj plavi krug sa zvezdom. Seobe su svedočanstvo naše prošlosti i sadašnjosti i nažalost, verovatno naše budućnosti. One su aktuelno jer naše seobe i naše nestajanje i dalje traju. I sama bi otišla u beli svet zbog haosa koji nam se dešavao. Odoše i ne ostade za njima ništa. Ništa. Dan i noć, proticala je široka, ustajala reka. Ode Vuk Isakovič, ali za njim ode i Fruška gora. Odlasci i seobe načiniše ih mutnima i prolaznima, kao dim, posle bitaka. Zar nam se nešto slično nedešava i danas? Tumarali su, pili su, spavali su, da bi najposle trčećim korakom poginuli zakoračivši u prazninu, u tuđoj vojsci i za tuđ račun. Zar sudbina Crnjanskog nije sudbina njegovih Isakoviča, koji su napustili svoju zemlju nadajući se brzom povratku, Ratovao je bog te pita gde i nizašta. Oseti da ga je zena ostavila sa nejakom, bolesnom decom. Zagledan u vojnike, shvati da za njih ne mare, da ih varaju, da ih teraju po svetu kao stoku i da ih kolju. Da im daju zastave, da ih kite perjem i da ih prebrojavaju, zive i mrtve, kao konje i fiseke. Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje bese stigao, uvidevši da mu je zivot prošao i da ga vise popraviti ne moze, kao ni nisku sudbina svih tih, koji su pošli sa njim i koji će ili izginuti, ili se vratiti tamo u blato, zatvora se krug lutanja i opet si na početku, a onda, voljom nekog vojvode do godina bezumlja. A onaj ko nije sa Balkana ne može to da shvati ni povratak korenima i našu tvrdoglavost. Oni misle da smo mi narod koji može samo da ubija i biva ubijen, misle da je još uvek vreme Vuka Isakoviča, a zaboravljaju ili neće da znaju za sve lepe stvari, koje su Evropi darovali Grci, Srbi ,Sloveni. Budimo se iz košmarnog sna, kao da trljamo oči i polako dolazimo sebi i kažemo naglas, Ono smo, što su nam bili dedovi i što su nas oni i vreme naučili.