anchy

Samjuel Beket, romansijer i dramski pisac irskog porekla rođen je u Dablinu, stvarao u Parizu. U vreme rata učestvuje u francuskom Pokretu otpora. Posle oslobođenja nastaje francuski period njegovog stvaranja. Ugled koji je stekao kao dramatičar Čekajući Godoa, drama je nastala 1952.,posle Drugog svetskog rata,gotovo da je bacila u zasenak njegov dotadašnji rad, ali mu je njegovo celokupno delo donelo Nobelovu nagradu za književnost 1969. godine. Bio je pesimista i u svemu je video odsustvo smisla i cilja što i postaje jedan od načina ponašanja njegovih likova. Junaci su Vladimir i Estagon.Stoje u pustari pored sasušenog drveta i čekaju Godoa. Ništavilo i dosada življenja izražena je nizom besmislenih i ponavljajućih dijaloga, od kojih se svaki završi neuspehom. Ne mogu da krenu dalje. Zašto? Čekaju Godoa.Razgovaraju o raznim temama,o svemu što im pada na pamet. Njihov stil izrazavanja je prost, rečenice nemaju nikakvo značenje i nepovezane su. Njihovo čekanje Godoa doživljava se kao sudbinska vezanost za to mesto. Drama je u znaku stalne namere da se ode, ali i iluzije da će se dolaskom Godoa nešto promeniti, da će doći spasenje, i čekanje će se pokazati sasvim opravdano. Njihovu dosadu prekidaju Poco i Miki (gospodar i sluga) kao likovi klasne podeljenosti sveta. Promenu, takođe donosi i pojava dečaka koji svaki put obaveštava da Godo neće doći.Vladimir i Estragon iz Beketove tragikomedije kao u našoj svakidašnjici čekaju da odu negde, kao mi put u Evropu, ali se neide, valjda kao Beketovi junaci čekamo Godoa, naravno on nikada neće doći a ipak ko zna. Zar naše čekanje da odemo u Evropu nije nalik čekanju Godoa . Zaista, ko je Godo? Jedino se zna da Godo nikada neće doći.